Utakmica Kreativci-Kinezi, rezultat nerešen!

Drage moje kreativne duše, ovaj put pisaću o cenama, vrlo otvoreno, vrlo iz srca i sa najboljim namerama koje postoje u meni.

Kada pitam ljude zašto prodaju svoje rukotvorine tako jeftino, dobijem odgovor da ljudi nemaju novca, da je kriza, da žele da svako može sebi da priušti njihove kreacije, čak sam imala priliku da čujem kako kod Kineza prodaje sve i svašta po nižim cenama.

Znam, reći ćete da je meni lako, ja sam u zemlji bolje ekonomske situacije, mogu da prodajem u Evropi i svetu, ali! Da li zaista mislite da svako u Evropi može sebi da priušti ručno rađen komad nakita, čestitku, kapu? Odmah ću vam reći da ne može. Zašto bi onda mogao u zemljama nižeg standarda? Žao mi je, svet nije savršen, svuda ima socijalnih slučajeva, a ja ću, ako želim da se bavim humanitarnim radom, otići u sirotište ili u školu za decu sa posebnim potrebama i tamo ću se osećati "humano" :)

A sada, što se tržišta tiče... tržište nije krivo :)) Ovako niske cene nije odredilo tržište. Odredili su ih autori, tj. mi sami. Molim vas da me ne shvatite pogrešno! U pokušaju obaranja cena i privlačenja kupaca, napravili smo kardinalnu grešku, nismo "potukli konkurenciju", nego smo kompletnom tržištu rukotvorina učinili medveđu uslugu. I dalje to radimo :))

Kada sam pregovarala sa vlasnicom galerije u Sloveniji u vezi sa prodajom mog nakita (za koji sam mislila da je skup, hehe...) ona mi je lepo rekla: "Nudimo dizajn, različitost, kvalitet, a to ima svoju cenu!" Pa razmislite, da li je cena vaše ideje, koju ćete iskoristiti jednom ili više puta, vaše ruke koje trpe i koje se i te kako troše (videćete kad zađete u pedesete!), vreme za fotografisanje, promociju, prodaju, a da ne pričam o konstantnom radu na sebi i sticanju znanja, vredna 500, 300 pa i 200 dinara?

Ne postoji skup nakit, postoji samo nakit koji sebi možemo ili ne možemo da priuštimo :) Ljudi nemaju para, zar ne? Možete li da stavite ruku u vatru da posle kupovine vašeg komada nakita, torbe, čestitke, bilo čega, taj isti kupac ne ode u neku IN prodavnicu da kupi nanizane perlice od stakla za 5.000 pa i 10.000 din? I znate šta? Ono što je kupio od vas će nositi pet puta, a ovo što je platio skupo, čuvaće kao oči u glavi. Zašto? Zato sto je morao nečega da se odrekne da bi kupio taj skup komad nakita. Totalno jednostavna potrošačka psihologija! Novčanik pamti :)

Zašto bi neko trebalo da kupi od vas komad nakita, a da to finansijski ne oseti? Ja zaista ne vidim nijedno racionalno objašnjenje. Osim ako ne računate ovako: jedno pakovanje Fima košta 300 dinara. Od toga ja napravim 7 pari mindjuša, koje prodam za po 200 dinara i ja sam zaradila 1100 dinara. Da, tako se računa kada se prodaju paprike na pijaci, kada odete u Italiju ili Tursku i donesete nakit za preprodaju. Tako se NE računa kada nešto sami napravite svojim rukama, mozgom, upornošću, kada udišete lak za fimo ili ja patine za srebro.

Mi smo ti koji smo navikli kupce rukotvorina na naše, sramotno niske cene. U svetu ljudi žive i to sasvim pristojno od prodaje svojih kreacija. A vi (i sebe ubrajam!) da li bar možete da platite komunalije prodajom svojih rukotvorina? Ljudi u svetu sasvim ozbiljno shvataju svoj rad: oni se ne igraju, ne zabavljaju, oni se ozbiljno bave tim poslom. Oni nemaju novca i vremena da provode svoje vreme igrajući se i prodajući po cenama sa pijace. Imate li ih vi? Ako imate, super, samo tako nastavite. Ako nemate, razmislite malo o tome koliko vrednujete sebe i svoj rad! Razmislite o eventualnoj mogućnosti da se oformi neko udruženje koje će da reguliše cene rukotvorina na tržištu, kao što druge profesije imaju svoja udruženja. Sedite svi zajedno i dogovorite se. Inače će se Moda za poneti preobraziti, polako ali vrlo izvesno, u ozbiljnu konkurenciju uličnim ređačima perlica i kineskoj pijaci. O kvalitetu i lepoti ne govorim (da ne neko ne uvredi!), već po cenama.

Ručni rad JESTE luksuz. I treba da se plati. I kad bude počeo da se plaća, biće cenjen na pravi način. Mi određujemo cene na tržištu. U međuvremenu, vidimo se na utakmici Kreativci - Kinezi. Utakmicu koju smo mi, kreativci, zakazali i odlučili da je igramo.

Umetnički nakit

Polimerska glina je najpopularniji materijal za kreativno izražavanje i kod nas i u svetu. Veoma je lak za oblikovanje, cene su pristojne, mogućnosti beskonačne! Zato me ljutilo, kad sam izrađivala nakit od polimerske mase, kad mi neko kaže: "A, to je ona plastika, moja ćerka od 8 godina pravi nakit od toga..." nipodaštavanje koji neki ljudi pokazuju prema ovom materijalu je totalno besmisleno, pa sam rekla "OK, neka ti ćerka napravi ogrlicu, nemoj je kupovati od mene" :)) Evo ja ću dati mom detetu keramičku masu (glinu), pa će takodje nešto napraviti i od tog plemenitog materijala koji koriste od pamtiveka genijalne, umetničke duše :) Od svega može da se napravi komad vredan divljenja: papira, hladnog porcelana, kamenja, drveta... daj komad tkanine osobi koja ima ideju i ume da je izvede i ona će stvoriti čudo. Na našim prostorima, nažalost, još postoje tradicionalni klišei po kojima komad, recimo, nakita, ne može i ne treba da se smatra primenjenom umetnošću, već čistom komecijalom, a još ako je napravljen od polimerske gline (joj, pa to je plastika!)... I mene, sa srebrnom glinom, guraju u juvelirstvo, i ako se uopšte tako ne osećam i ne doživljavam sebe kao juvelira.

Ali, kad neko kao Donda, napravi ovako nešto:

... o čemu možemo da pričamo, osim o primenjenoj umetnosti, sa svim njenim klasičnim elementima? Pažnja: bez kalupa! Ovo nije komercijalni nakit - slažem se, ali onaj ko je odvojio neko vreme da proučava umetnost, ovo će itekako umeti da ceni... i ako se usuđuje da nosi oko vrata nešto što nije nakit od polimerske mase sa jedno 30 boja, ružicama, listićima, čokoladama, sladoledima, šećerlemicama :))

Nemam ništa protiv rolata, i sama sam ih pravila i koristila, i baš zato što ne bih nikad umela da napravim jedan zarez od ovog lica u orahu, umem to da cenim... toliko da sam upravo Dondi poslala mail da je OrahLice prodat... meni, naravno :)))

Harfa medaljon

Upravo sam završila porudžbinu za devojku iz Amerike koja je videla moje muzičke instrumente i poželela da joj napravim harfu. O, divnog li izaziva! Pa sam iskoristila priliku da malo približim ljudima kompletan proces izrade jednog ovakvog komada nakita, koji uključuje konstrukciju, rad po etapama i veoma pažljivo planiranje.

Pa da počnemo :)

Prvo i jako bitno: napraviti skicu, evo kako ja to radim (nisam vična crtanju, ali mi je bitno da ja samu sebe razumem, a nadam se da ćete i vi uspeti :))

Moja buduća harfa je, ustvari, trougao: jedna strana je cilindar, druga je kriva ploča, treća ploča koja se sužava.

U ovoj etapi, planiram debljinu ploča koje ću razviti i njihovu dužinu. Ne mora da se planira u milimetar sada, uvek mozemo da išmirglamo ako je predugačka - pa tako uvek ostavimo malo duže delove za buduće prepravke.




Najlakše mi je da prvo, bez posebnog planiranja, izbušim rupice na ravnoj ploči - pa koliko stane, trudeći se da održavam istu distancu između njih. Rupice se buše kad je gline potpuno suva, pomoću alatke za bušenje. Ova alatka ima nekoliko nastavaka - za male i veće rupe. Ignorišite to što su dva dela trougla već spojena, to ću objasniti u produžetku.



Sada sam spojila sva tri dela i videla da ću morati da oblikujem valjak i ploču sa rupicama tako da lepo prionu uz treću ploču, čija su dva kraja uvijena. Trudim se da što preciznije šmirglam, da bi spojevi imali dobru bazu kad budem lepila.



To radim pomoću ručnih turpija. Ove turpije su male i jako "pametne" alatke. Za ovu priliku, korističu turpiju koja je sa jedne strane ravna, a sa druge formira polukrug i savršeno će mi poslužiti da valjak i ravnu ploču isturpijam tako da prionu uz uvijenu ploču.


Evo, nadam se da se vidi razlika. Nije savršeno, ali ne smem više da turpijam, da ne bih oštetila oblik. Sada ću koristiti glinu "paste" da bih zalepila spojeve. Kad ih zalepim, pustiću da se osuše 20 minuta u mojoj rerni na 15o stepeni.


Sada ću početi da bušim rupice na gornjoj, uvijenoj ploči. Dole sam izbušila 12 rupica. Uzeću lenjir ili neku plastičnu ploču i obratiću pažnju na dve stvari: da mi rupice koje bušim budu ravne sa donjim rupicama i da mi sve to bude paralelno sa valjkastim oblikom. Ovo je meni bilo najteže i to samo zato što sam gore imala nepravilan oblik, a dole već izbušen, ravan :) Moglo je to i drugačije, ali prvi put radim ovako nešto.


Kad sam to uradila, dodatno obradim spojeve sa glinom "paste" (za lepljenje) i šmirglam tako da se spojevi ne vide, pa će harfa izgledati kao da je celina. Staviću je opet da se suši u rernu. Zatim ću ponovo šmirglati dok ne nestanu sve neravnine od lepljenja. Ovako izgleda izrada u ovoj fazi:


Sada moram da napravim strune. Uradiću to od srebrne žice. Iseći ću 12 žica i na jednom vrhu ću napraviti kuglicu pomoću brenera. Sačekaću da se ohlade ili ću odmah staviti u hladnu vodu.


Sada treba da smislim kako će harfa da se okači na lanac. Meni je nekako najprirodnije da bude u onom položaju u kome se ona i svira, ali oni moraju da se postave tako da ne zatvore rupice, koje su vrlo gusto izbušene. Razviću ploču, a slamčica će biti odlična da isečem dva malena kruga. Krugove pustim da se osuše, zatim, kako je ploča u pitanju, išmirglaću male krugove sa jedne strane, da bih imala veću i samim tim jaču podlogu za lepljenje na ravnu ploču, pa će oni ovako izgledati:


Zatim opet ručnom bušilicom izbušim rupice i lagano ih povećavam tako što bušilicom obrađujem već izbušenu rupu.


Sve opet spojim da se što manje vide prelazi i stavim harfu u peć. Ovaj medaljon neću peći na 650 stepeni, po preporuci proizvođača, nego na 800 stepeni. Imam mnogo spojeva i želim da sve bude čvrsto.

Kada izvadim iz moje peći, harfa ima belu boju, ovako:



Koristiću metalnu četku i običan prašak za pranje veša da bih skinula taj beo sloj i dobila satensku boju srebra. Ovako izgleda posle obrade:



Devojka koja je poručila harfu želi satenski sjaj, tako da cu poliranje do visokog sjaja izostaviti. Kako sam lepo išmirglala harfu pre pečenja, koristeći tri brusna papira i pekla na jakoj temperaturi, dobila sam vrlo čvrst metal, koji nije porozan i dodatno šmirglanje nije potrebno.

Sada ću da ubacim žice koje sam napravila ranije. Primećujem da moj rad na srazmernoj odaljenosti struna nije baš najbolje uspeo. To je večiti problem skupljanja srebrne gline pri pečenju. Naime, srebrna glina se skuplja različito, što je veća (deblja) ploča, to je veći procenat skupljanja. Valjkasti oblici se skupljaju više od pločastih (pravougaonih), a očigledno se to dogodilo. Moj kupac se i sama bavi izradom nakita od srebrne gline i verujem da zna kako funkcioniše, pa mi neće zameriti :)



Napomena: Primetili ste da je jedan kraj struna obrađen brenerom i ima lopticu na kraju, a da je drugi kraj uvijen (mora još malo da se doradi i zategne!) To je zato sto ručni brener nema snagu da istopi krajeve žica jednom kad su oni ubačeni u srebrni ram ili šta već! Naime, brener sada ne greje sada samo zicu, već i celu površinu okolo. Za to će mi biti potreban pravi, profesionalni brener sa dve odvojene boce: gas i kiseonik. Upravo sam ga kupila i čekam da mi se isporuči. Ali ni ovako nije loše :)

Na kraju dodajem alke i lanac. Evo kako izgleda medaljon na kraju balade. Još nisam uspela da namestim ekspoziciju tako da mi fotoaparat neutrališe sjaj srebra - radim na tome :)

Nadam se da sve uživali čitajući bar upola toliko koliko sam ja radeći ovaj medaljon :)