понедељак, 23. новембар 2009.

Utakmica Kreativci-Kinezi, rezultat nerešen!

Drage moje kreativne duše, ovaj put pisaću o cenama, vrlo otvoreno, vrlo iz srca i sa najboljim namerama koje postoje u meni.

Kada pitam ljude zašto prodaju svoje rukotvorine tako jeftino, dobijem odgovor da ljudi nemaju novca, da je kriza, da žele da svako može sebi da priušti njihove kreacije, čak sam imala priliku da čujem kako kod Kineza prodaje sve i svašta po nižim cenama.

Znam, reći ćete da je meni lako, ja sam u zemlji bolje ekonomske situacije, mogu da prodajem u Evropi i svetu, ali! Da li zaista mislite da svako u Evropi može sebi da priušti ručno rađen komad nakita, čestitku, kapu? Odmah ću vam reći da ne može. Zašto bi onda mogao u zemljama nižeg standarda? Žao mi je, svet nije savršen, svuda ima socijalnih slučajeva, a ja ću, ako želim da se bavim humanitarnim radom, otići u sirotište ili u školu za decu sa posebnim potrebama i tamo ću se osećati "humano" :)

A sada, što se tržišta tiče... tržište nije krivo :)) Ovako niske cene nije odredilo tržište. Odredili su ih autori, tj. mi sami. Molim vas da me ne shvatite pogrešno! U pokušaju obaranja cena i privlačenja kupaca, napravili smo kardinalnu grešku, nismo "potukli konkurenciju", nego smo kompletnom tržištu rukotvorina učinili medveđu uslugu. I dalje to radimo :))

Kada sam pregovarala sa vlasnicom galerije u Sloveniji u vezi sa prodajom mog nakita (za koji sam mislila da je skup, hehe...) ona mi je lepo rekla: "Nudimo dizajn, različitost, kvalitet, a to ima svoju cenu!" Pa razmislite, da li je cena vaše ideje, koju ćete iskoristiti jednom ili više puta, vaše ruke koje trpe i koje se i te kako troše (videćete kad zađete u pedesete!), vreme za fotografisanje, promociju, prodaju, a da ne pričam o konstantnom radu na sebi i sticanju znanja, vredna 500, 300 pa i 200 dinara?

Ne postoji skup nakit, postoji samo nakit koji sebi možemo ili ne možemo da priuštimo :) Ljudi nemaju para, zar ne? Možete li da stavite ruku u vatru da posle kupovine vašeg komada nakita, torbe, čestitke, bilo čega, taj isti kupac ne ode u neku IN prodavnicu da kupi nanizane perlice od stakla za 5.000 pa i 10.000 din? I znate šta? Ono što je kupio od vas će nositi pet puta, a ovo što je platio skupo, čuvaće kao oči u glavi. Zašto? Zato sto je morao nečega da se odrekne da bi kupio taj skup komad nakita. Totalno jednostavna potrošačka psihologija! Novčanik pamti :)

Zašto bi neko trebalo da kupi od vas komad nakita, a da to finansijski ne oseti? Ja zaista ne vidim nijedno racionalno objašnjenje. Osim ako ne računate ovako: jedno pakovanje Fima košta 300 dinara. Od toga ja napravim 7 pari mindjuša, koje prodam za po 200 dinara i ja sam zaradila 1100 dinara. Da, tako se računa kada se prodaju paprike na pijaci, kada odete u Italiju ili Tursku i donesete nakit za preprodaju. Tako se NE računa kada nešto sami napravite svojim rukama, mozgom, upornošću, kada udišete lak za fimo ili ja patine za srebro.

Mi smo ti koji smo navikli kupce rukotvorina na naše, sramotno niske cene. U svetu ljudi žive i to sasvim pristojno od prodaje svojih kreacija. A vi (i sebe ubrajam!) da li bar možete da platite komunalije prodajom svojih rukotvorina? Ljudi u svetu sasvim ozbiljno shvataju svoj rad: oni se ne igraju, ne zabavljaju, oni se ozbiljno bave tim poslom. Oni nemaju novca i vremena da provode svoje vreme igrajući se i prodajući po cenama sa pijace. Imate li ih vi? Ako imate, super, samo tako nastavite. Ako nemate, razmislite malo o tome koliko vrednujete sebe i svoj rad! Razmislite o eventualnoj mogućnosti da se oformi neko udruženje koje će da reguliše cene rukotvorina na tržištu, kao što druge profesije imaju svoja udruženja. Sedite svi zajedno i dogovorite se. Inače će se Moda za poneti preobraziti, polako ali vrlo izvesno, u ozbiljnu konkurenciju uličnim ređačima perlica i kineskoj pijaci. O kvalitetu i lepoti ne govorim (da ne neko ne uvredi!), već po cenama.

Ručni rad JESTE luksuz. I treba da se plati. I kad bude počeo da se plaća, biće cenjen na pravi način. Mi određujemo cene na tržištu. U međuvremenu, vidimo se na utakmici Kreativci - Kinezi. Utakmicu koju smo mi, kreativci, zakazali i odlučili da je igramo.

14 коментара:

Sonja је рекао...

Bravo... vse je res :)

Phoenix је рекао...

Hvala ti draga Milice...SVE što si napisala je tačno...Podsjetila si me koliko moj rad vrijedi.
LP i pusa
Phoenix

hali је рекао...

Milica, bravo! To je to...hvala!

Petra је рекао...

Se popolnoma strinjam s teboj!!!!

Dana је рекао...

Napisala si izuzetan tekst!Verujem da mnogi kreativci misli isto ali nemaju hrabrosti ili volje da se pokrenu od tacke pred kojom se kad-tad svi nadjemo:"stancovati" ili raditi unikate.
U mom slucaju,ucvrstila si me u zelji da podjem tvojim stopama.
Hvala ti!

Dubilja је рекао...

Potpuno si u pravu.Priznajem,ja sam jedna od onih koji spuste cene u nadi da ce nesto prodati.A kad se to ne desi samo se razocaram.I tek tada vidim da ne cenim svoj trud i znanje,a samim tim i potencijalni kupci ne cene moj rad.Ali jos sam na pocetku,ima vremena da naucim.
Hvala na lepom textu. :)

Nena3110 је рекао...

Odlicno si ovo napisala. Pisah nesto vise, ali neka greska, nije otislo, pa nemam volje da pisem ponovo, samo da izrazim svoje divljenje!

M. је рекао...

Svaka cast Milice na tekstu. Upravo sam i ja to zakljucila na Modi za poneti u oktobru, kada sam prvi put ucestvovala na istoj. Zaista mi je tuzno bilo gledati za koje pare ljudi prodaju svoje radove. Kada su me drugarice posle pitale kako je bilo i kakva je to izlozba, ja sam im odgovorila "rasprodaja nakita", nazalost... Hvala ti na tekstu!

Milica је рекао...

Drago mi je da se slažete sa mnom i jako sam srećna ako sam uspela malo, bar malo da vas motivišem. U toku mog rada, umela sam da potpadnem pod uticaj "štanca", ali nekako sam se vratila sebi i rekla NE! Radije ću raditi cao dan na jednom komadu, ali da on zaista bude dobar. Ja sam prva koja ne gomila nakit i modne dodatke, imam probrane stvari za koje sam štedela da bih kupila. Ali te stvari pažljivo biram, čuvam i mislim da većina žena misli kao ja, bez obzira na materijalnu situaciju.

dokonadomacica је рекао...

BRAVO!!!
Svi koji se bavimo nekim kreativnim radom od srca smo verovatno prošli kroz tu fazu, ali što više vrednuješ sebe i svojih ruku delo, i drugi to čine!!
I, baj d vej, sve se svodi na istu jednačinu, ako prodaš sto komada za sitne pare i ako prodaš tri za velike - isto zaradiš, samo više voliš sebe u drugoj varijanti.
Lično, još uvek pokušavam da se "afirmišem", nadam se da nisam daleko od cilja :-)
Poseti me na http://dokonadomacica.wordpress.com i reci šta misliš o mojim kreacijama.
Srdačan pozdrav!!!

Aleksandra Micić је рекао...

Draga Milice, da ne bi tebe i ovog stimulansa odoh ja u domaćice a moj talenat u zaborav. U pravu si potpuno. Mnogo ti hvala. Nakit nije potreba pa da spada pod humanitarni rad! A ako nešto zaradim onda mogu i time da se bavim!

BETA је рекао...

Apsolutno i svaka rec ti je na mestu!
Potpuno se slazem se tobom!

mojca - mka је рекао...

tale tvoj tekst sem prišla brat že večkrat. vsakokrat, ko potrebujem malo spodbude in potrditve. hvala, s tem razmišljanjem si zadela žebljico na glavico.

Maja је рекао...

BRAVO!

Konačno neko ko veruje u sebe!