Belina sa primesama tirkiza

Pre neki dan, otišla sam u atelje Nike Stupice ,gde pečem i glaziram svoj porcelan. Tačnije, delove za nakit. Dan je bio sunčan. Dugačke, stilizovane senke, prelamale su se iskrama sunčevih zraka. Bio je to zaista jedinstven doživljaj. Obožavam belinu. Belo je upijajuće, eklektično stanje. Odsustvo boja koje svoju jednostavnost opravdava smirenom koncentracijom. Čistom energijom. Radile smo jedna preko puta druge, prekidajući povremeno stvaralačku tišinu razmenom ideja i neobaveznim, ženskim razgovorima. Nika se pripremala za prodajnu izložbu u Italiji, a ja sam, nakon prvog pečenja, šmirglala (O, Boze, hoću li se uhvatiti jednom u životu za neki materijal koji ne mora da se šmirgla!?) i nakon toga, glazirala ono što je bilo za glaziranje. Većinu svog porcelana, ostavila sam nedodirnuto, devičanski belim. Osetila sam... znala sam - to je dovoljno. Bila sam spojena sa materijalom, sa mirnom, toplom belinom, sa prostorom, futurizmom, sa tim prozračnim danom koji je doneo jedno neponovljivo iskustvo. Ponekad nam jednostavni prikazi govore mnogo više od hiljadu boja.

Fotografisala sam svoj biskvit, u pokušaju da zaledim i ponovo osetim bar deo atmosfere tog dana:

Jednostavne, organske forme:

 I Nika, u trenutku ulivanja tečnog porcelana u kalupe, od kojih će napraviti drške za svoje šolje:

U ateljeu sam našla, među belinom, nešto tirkiza i plavetnila:

Do sledećeg kuckanja,

Milica