III Radionica izrade nakita od srebrne gline - izveštaj

Prošlog vikenda, imala sam zadovoljstvo da održim i treću radionicu izrade nakita od srebrne gline u Beogradu. Bilo je divno, nezaboravno i naporno :) Prva radionica je zabeležila 8 polaznika, druga 10 a ova čak 13! Žao mi je ljudi koji su se prekasno prijavili i koje nisam uspela da primim, njih očekujem sledeći put. Trinaestoro je više nego dovoljno za mene i moju drugaricu Betu koja mi je od prve radionice asistirala. Da nije bilo nje ovog puta, mislim da bih podigla belu zastavu i rekla "Predajem se!" :)

Imali smo mali problem sa osiguračima pa smo morali da menjamo učionicu. Naravno, nismo rekle da smo istovremeno uključile četiri fena da ubrzamo proces sušenja... Raduje me što sve više ljudi profesija koje nemaju vezu sa umetnošću žele da nauče ovu prelepu tehniku, koja tako lepo da opusti posle napornog, stresnog posla. Drago mi je je ljudi u Srbiji žele da imaju hobi, trenutak za sebe. 

Imali smo opet jednog muškarca i definitivno sam zaključila da oni uče i prihvataju informacije drugačije od nas, žena. Stvarno su sa Marsa - u pozitivnom smislu. 

Evo i slika koje će malo dočarati kako je sve to izgledalo:

Radi se, radi...

Veoma su bili radoznali i sve upijali :)

Konačno! Od 52  početnička rada, samo je jedan prsten pukao i njega smo uspešno popravili. Prosto neverovatno! Uvek volim da posmatram lica ljudi kad ubacimo glinu u peć, pa posle pola sata izađe plemeniti metal! Alhemija na delu... i tada smo svi mi mali čarobnjaci...

Malo smo se igrali sa patiniranjem da bismo dobili pravo jesenje lišće.

I cela grupa, nas trinaestoro + fotograf.

Posebno hvala osobama koje su došle iz drugih zemalja da bi učestvovale... moje dame, bilo mi je izuzetno zadovoljstvo :) Hvala i svima ostalima koji ste mi poklonili poverenje i dopustili da vas naučim ovoj divnoj tehnici. I nadam se da ćete nastaviti. Jako se radujem budućim majstorima koji će svoju kreativnost izraziti kroz ovaj materijal.

Kupoholičarka

U septembru, suprug me je pozvao iz Madrida da mi kaže kako je upravo ispred Desigual prodavnice (a zna da je to jedna od mojih omiljenih marki i da se uvek žalim kako je u Ljubljani slab izbor!) i pita šta da mi kupi... onako sav ushićen, kaže da su sve žene sa kongresa u Desigualu. Rekla sam mu da mi da vremena da pogledam preko Interneta. I tako sam gledala i izabrala jedan lep kaputić za jesen. Pozvala sam ga i kad je odgovorio, u mojoj je glavi nešto prebacilo. Kao da je u momentu neka rotaciona sprava stala da se vrti i počela ponovo u suprotnom pravcu. Pitala sam ga "Ovaaaaaaj, ima li u blizini prodavnica art materijala, ja bih rolling mill". Rolling Mill je mašina koja je teška nekih četrdesetak kg :) Naravno da sam dobila kao odgovor jednu značajnu dramsku pauzu... nisam dobila rolling mill :)

Ali on je već naučio šta znaći živeti sa mnom, detetom koje stalno mora nešto da prčka i uveče izlazi iz radionice da bi nastavila da priča o tome kako je i šta radila, šta je puklo, šta je promašeno, a šta uspelo. Da mu donosi svaki novi komad nakita na procenu, iako se on razume u dizajn kao ja u motore sa unutrašnjim sagorevanjem :)  Naučio je da toleriše moju narav kada dođu loši dani i kada iz mene ništa ne izlazi. Moje gunđanje kada nešto zaglavi na carini ili kada kasni isporuka. Izjave: "Evo, sad ću, samo ovo da uradim da mi ne ode iz glave..." 

Uspeo je da "svari" situaciju kada sam ostavila na peći sa otvorenom rupom za ventilaciju preko noći plastičnu kutiju i otišla da spavam. Ujutru je pola stana bilo crno (rekla sam mu da je dobro u svemu tome što su se paučine obojile u crno pa sam konačno mogla da vidim koliko toga ima...) Preživeo je i kada sam ga naterala da isprobamo novi brener sa bocom kiseonika i gasa, pa je buknulo tako da se zapalila plastika u njegovoj ruci i jedva smo to ugasili :) Mislim da je zaslužio diplomu  uspešno stečene osobine neizmerne tolerancije i razumevanja... i mislim da je red da mu kazem "Hvala!"

Izrada nakita je, može se reći, moja profesija poslednjih godina. Profesija koja uopšte nije unosna zato što je zarada srazmerna mojim potrebama za novim alatima i materijalima. Zato što su radoznalost i savlađivanje novih tehnika moja opsesija. Jedno 40 % alata čeka neko bolje vreme, kada dan bude trajao 48 sati. A ja se iskreno nadam da ću i to doživeti. Isto kao što neko ređa cipele koje jednom ili nijednom ne obuje pa onda izađu iz mode.

Objašnjavala sam drugarici, koja upravo kupuje nov plakar zato što više nema gde da stavi odeću i cipele kako treba da počne da se bavi nekim hobijem. Ona okreće glavu, gleda me sa osmehom u očima i kaže: "Pa da završim kao ti? Neka - hvala!" Meni je kupovina auta, cipela, garderobe nešto što ću staviti na sebe i prošetati... i šta sa tim? Ništa! Ja u tome više ne vidim svrhu kao što sam videla pre 10 - 15 godina. Novac trošim na nešto što ima dublji smisao za mene, na učenje, napredak. Dobro, moram priznati da ima tu i bačenog novca. Evo, konstatovala sam da su mi potrebne cipele za jesen, za ove kišne dane. I uredno sam otišla do hale A u BTC, gde sam "slučajno" prošla pored Levčka i tamo kupila sve i svašta za Pavla i naše kreativne igre, kao i brdo materijala za sebe, za koje uopšte nisam ni znala da su mi potrebni dok nisam otkrila da postoje :) Cipela sam se setila kad sam parkirala auto ispred zgrade.

Dobro, nije baš da idem pocepana i zarozana,  ali se i dalje najbolje osećam u košuljama, majicama, ravnim cipelama i kargo pantalonama :) Nešto u čemu mogu da radim, a da mi bude udobno. Odeću kupujem onda kad otvorim plakar i sa uzdahom shvatim da nemam to što mi je potrebno. Onda odem i gledam za što kraće vreme da kupim što više toga sa spiska. Garderobu ne probam, mrzi me da se znojim po kabinama. Zato se polako tovare stvari koje mi ne stoje lepo, a ja nikako da nađem vremena da odem i da sve to ponovo isprobam i zamenim. Idem na masaže, kod kozmetičara i na dobru kremu ću uvek da dam novac. Radim sa hemikalilama, isparenjima i obrađujem metale, zato polažem računa na to da mi koža bude zdrava. 

Ali svi ti troškovi su 10% u odnosu na ostalih 90% koji čine opsesivne šopinge meterijala i alata koji će mi... sigurno jedno zatrebati :) I znate šta? Jako sam srećna zbog toga. Ne pada mi na pamet da se menjam i uklapam u sliku "normalne" žene i "normalnih" interesovanja. 

Potpuno sam sigurna da će se spisak ostalih hobi art kupoholičarki produžiti vašim komentarima. 

Sada u krevet, ali prvo da otvorim ogroman paket koji je moj muž doneo iz Trsta, a tamo je stigao pravo iz Hobbylanda... prepun divnih iznenađenja :))

I ponešto o medijima :)

U poslednje vreme, putem medija pratim šta se to u modnim časopisima i sajtovima promoviše. Volim da vidim dobru torbu, rukavice, šal, otkacenu narukvicu i volim kada moje oko registruje talenat. Na žalost, to se jako retko dešava. Da li je u pitanju nekompetentnost novinara, njihova neukost na polju mode i dizajna, primenjene umetnosti ili je još uvek nepotizam na snazi (u novinama radi tetka, snaja, najbolja drugarica od sestre...) - to će ostati nepoznanica za mene, a verujem i za sve vas. Verovatno je i posledica toga da novine ne mogu sebi da priušte ozbiljne ljude koji imaju i znanje i "oko", pa onda skupe one koji pristaju da rade taj posao za par stotima eura mesečno.Čast izuzecima - desi se da se jako prijatno iznenadim!

Rekla bih da je moda, kao i sve drugo, u krizi. Svuda se kičerica prodaje, ali problem je što se na našim prostorima samo to i prodaje. Ako sagledamo ono sto mediji nama i našoj deci propagiraju, to je uglavnom ono što nose zvezde (kojima se sve preliva, osim ukusa!) - ako moze da se vidi logo iz aviona, super, a vidim, na nesreću svih nas, da i handmade polako usvaja isti stajling. Uzmi, nosi, baci - ne razmisljaj o tome... ne razmisljaj ni o čemu! Nemoj slučajno da se udubljujes u ono što biraš - to će mediji učiniti za tebe i time te spasiti da bar malo, ponekad, mućneš glavom. Takođe se pojavljuju i tehnološko nedovršeni radovi. Nešto što lici kao da su se deca igrala.

Da se razumemo, nemam ništa protiv hobista. Drago mi je i kada vidim ružu od Fima koju je neko postavio na svoj blog sa sve otiscima prstiju,  znam da je ponosan kao što sam ja bila kada sam uvaljala svoje prve komade od polimerske gline pre nekoliko godina i ponosno ih postavila gde god sam mogla :) "Hej, vidite šta ja znam!" :)

Ali da se to objavljuje, promoviše? E to vec nije do autora, nego do jednog veoma ozbiljnog i odgovornog posla osobe koja bi trebalo da promoviše umetnost i ukus. Loše skrojeno, šavovi koji su loše obrađeni,, nakit koji vrišti od boja, cvetića i zivotinjica i sve to jako loše uklopljeno. Naravno da šareniš može da bude sinonim za dobar ukus, ali istovremeno je od njega najteže napraviti nešto sto ima smisla i kompoziciju. Zato se izuzetno divim malobrojnim umetnicima koji to umeju - ja ne umem, meni su tri boje vrh planine bile i ostale. 

Jednom, prijatelj slikar koji se nije proslavio u Srbiji, ali zato svoje slike uspešno prodaje po inostranstvu, uradio je pravu stvar: platio je menadžera :)  I rekao tada da pravi umetnik prosto ne može da bude i dobar prodavac. Očigledno ta dva talenta ne idu zajedno. Možda zato najbolje prodaju oni kod kojih je izraženiji trgovački talenat. 

Što se mene tiče, i dalje čekam da vidim u modnim magazinima umetnike MajdanArt.  Čekam izveštaje sa modnih performansa domaće underground scene.  Čekam veselu i šarenu, a smislenu kompoziciju. Da se zanimljivo i ukusno ne otkriva slučajno ili od usta do usta. A verujem da i vi čekate sa mnom.

U iščekivanju zemljotresa, predlažem da se otvorite prema svetu, da otvorite online prodavnice, da pišete blogove na engleskom, učlanite se u međunarodna udruženja, otvorite Flickr i My Space nalog. Ponavljam, svuda se kičerica najbolje prodaje zato što je jeftino i što ne zahteva neko posebno angažovanje... ali tamo ćete naći i one koji će za vaše malo majstorsko delo platiti onoliko koliko tražite.

Pa srećno :)