недеља, 03. март 2013.

Čovek Umetnik i njegove senke


Sećate li se završne scene filma  "The black swan", kada Nina, kao Beli labud, krvari, uz jedva razumljive reči "I felt it, perfect. I was perfect."? Dugo pre ni posle te psihološke drame, nisam osetila tu bliskost umetnika u meni sa skoro opsesivnom idejom da osetim savršensto. 


Koliko je Umetnik spreman daleko da ode da bi postigao lično savršenstvo? Ljudi vide krajnji proizvod, dopada im se ili ne, procenjuju njegovu vrednost na osnovu svojih afiniteta, obrazovanja, jasnoće čula... ali i na osnovu svoje svesti. Ovim mislim na umetnost, ne na dizajn. Više sam puta prelazila granice svojih mogućnosti da bih uspela da stvorim ono što sam zamislila. Udisala teške metale, radila po 15 sati i povremeno bila potpuno odsutna iz stvarnog života. Bilo da sam pravila veoma pozitivne i luckaste Zabice, ili mračnu Boginju Meseca, dešavalo mi se nastavim da radim prstom iz koga teče krv, a koji sam prethodno skalperom posekla. Ili da topim staklo rukom, na kojoj se opekotina već inficirala. Da ustanem sa stolice i ukapiram da sam zaboravila da hodam. Da je noć. Da nisam pila vodu satima. Da imam dupli vid. Da mi zuji u glavi. Da se tresem od umora. 

Uopšte neću da ulazim u to da li su ljudi svesni toga ili ne. Neću. To nije njigova obaveza. To sam ja i samo ja, koja moram da cenim sve što sam dala stvaranju. Da vrednujem svoj rad. Ako nije tako, ako ću ići utabanom stazom, onda je mnogo poštenije da se bavim preprodajom donjeg veša na buvljaku. Ozbiljno mislim.

Svi mi koji stvaramo, moramo biti u stanju da osvestimo i Crnog labuda u sebi. Verujem u dualitet u čoveku. U čoveku Umetniku, on je višestruko naglašen. Izbija iz svake pore. Negirajte njegovo postojanje i on će vas polako, iz dubina, progutati. Pozdravite ga.  Demistifikujte ga, i on će biti vaš put ka savršenstvu. Izgubiće moć i postaće saveznik. Mi smo deca Svemira i Zemlje, materije i duha. Da smo samo svetlo, pahuljice i proleće, naša umetnost ne bi imala smisla. To bi bilo kao da ostavimo rad napola završenim.  Umetnost prenosi ono što čovek jeste. Umetnost je sama sebi cilj - drugog nema.  Mora da podrži sve nijanse jutra i najmačnije noći u nama. Tek kada prestanemo da se plašimo svojih vrtloga, mrak gubi moć i postaje temelj stvaralaštva. Zajedno sa svetlošću. Duboko verujem da prihvatanje sebe potpuno, bezuslovno, vodi do  nivoa u kome smo u stanju da prizovemo muzu pravo iz svoje suštine. A šta je suština, nego jedinstvenost? Šta je jedinstvenost, nego originalan, izvorni, umetnički izraz?

Da... Umetnik mora da otvori Pandorinu kutiju. Bilo da piše, vaja, komponuje, skicira kostime, sedi u hladovini i meditira, on mora da pokuca na vrata Sveta u sebi, u kome će naći, između ostalog, i ne baš tako prijatne sadržaje.

 Da li je to cena koju plaćamo? 
Najverovatnije.

Da li je moglo da bude drugačije? 
Ne.Verujte da nije moglo. 
Došli smo na svet upravo sa tim ciljem. 
Izabrali smo ga. 

Do sledećeg kuckanja,
Milica




Нема коментара: