Na ovaj dan...

Danas je prvi dan još jedne godine mog boravka na ovoj planeti. Utonula u uspomene mog detinjstva, sa osmehom na licu, upoređujem sebe pre tridesetak godina i svoje malo dete koje odrasta na potpuno nov način koji se trudim da prihvatim. Ali moram priznati da mi ponekad jako teško ide :) 

Zato bih volela da napišem svoje želje upućene dečacima koji rastu uz mene. 

Za njih želim da budu dobri ljudi. Koliko za sebe, toliko i za druge. Sa ovim iskustvom, zvanično im dozvoljavam sledeće i ako se oglušim, dozvoljavam im takođe da mi ovaj post prilože kao zvanični dokument uz ostale pritužbe :

Pravo da budu neposlušni. 

Isto tako, drugi imaju pravo da reaguju, da pokušaju da koriguju takvo ponašanje adekvatnim vaspitnim sredstvima.

Pravo da imaju i loše i dobre ocene. 

Moja deca ne moraju da bude najbolja da bi zaslužila moje divljenje i poštovanje. Ne moraju, ako ne žele, da se takmiče za ocene, povlastice, značke, pluseve, zvezdice, nalepnice, bla-bla- bla,  niti bilo kakve društvene potvrde njihovog talenta i vrednosti! Ne moraju da zadovoljne ni moje ni tudje standarde ako ne mogu ili prosto ne žele.

Pravo da kažu ono što misle, žele ili ako se ne slažu sa nečim.

Na meni je da ih naučim kako da reaguju, na koji način i da svojim rečima ne povrede, ne uvrede.

Pravo da budu besni!

I ne samo to! Da se uvek ponašaju u skladu sa svojim osećanjima. Sve bih više volela za svoju decu od toga da ih jednog dana gledam kao mlitave, sive prikaze, koje se ponasaju i rade stvari po automatizmu.

Da ponekad  zaborave da operi uveče uši, promene veš, da urade domaći zadatak, itd, itd... sve dok izuzetak ne postane pravilo, dozvoljavam i podržavam sve ono što ukazuje da su ljudska bića. 

Pored toga, izričito  zabranjujem:

Da se nerviraju zbog rezultata, ocena, i svih gore pomenutih obeležja uspeha koji bi trebalo da pokažu koliko je neko vredan. Ozbiljno: kada prvi put budem videla da moja deca grickaju nokte, da su tužna, zabrinuta, da su prestala da se smeju zbog ovakvih stvari, biću jako tužna i smatraću to svojim najvećim roditeljskim promašajem. To će značiti da sam ja kao roditelj žestoko promašila svoju misiju: da moje dete bude srećno, da izrasta u autentičnu, usklađenu i integrisanu osobu.

Da usvajaju tuđa misljenja, očekivanja, predstave o svetu, uspehu i vrednostima, bez potpunog razumevanja i iskrenog prihvatanja. Da se ponašaju, rade i reaguju zato što to radi Ana (lupam!) samo zato sto ona prima pohvale i aplauze publike. U redu je da usvajaju misljenja, u redu je da imaju uzor. Ali uzor kakav odgovara njihovom pravom JA.

Da sutra budu beskrajno pokorna stvorenja, koje pola dana provode razmisljajući kako da ne prekrše nijedno pravilo,  da im niko nista ne bi zamerio.  Umesto toga, učiću ih da poštuju pravila do određene mere da ne ispaštaju zbog propusta. Da ne povrede ili ne ugroze druge ljude, da se njegova prava završavaju tamo gde počinju prava drugog čoveka. Jednostavno, da budu dobri ljudi ne zato sto moraju, nego zato sto osećaju. Sva ostala pravila mogu slobodno da se  interpretiraju :)

Da se nerviraju zbog svojih grešaka. Usput obećavam da ćemo biti moj muz i ja bolji uzori u tome. Život je tu da bismo ga udahnuli punim plućima, da bismo ga uzeli i iskoristili na najlepši mogući način, a ne da bi nas stereotipno usisao u svoju dubinu, iz koje više nema povratka. Nažalost, i previše je ljudi koji tako žive :( Ne želim da moja deca budu jedni od njih.

Možda ovo izgleda kao  ideologija anarhije, dok u ušima odzvanjaju reči iz "Another brick in the wall" :) Hehehe...

Nije baš tako! Samo treba da se prihvati da postoji put između anarhije i slepila :)

Nije mogu da poreknem da  svako moderno uređenje, kako svet "napreduje", stvara sve više serijske proizvodnje. Buduće generacije će vse više ćutati, sve manje će postojati otpor. Neće biti dobri zato što im je dobrota u srcu, nego zato što su zastrašeni.  Biće zombirani igračkama, igricama, a kasnije i modernom tehnologijom, uljuljkani u prividno izobilje i još prividniju slobodu.

Da li vam je poznato da su ljudi današnjice psihički i emotivno rascepljeni u poražavajućem broju? Rascepili su se u onom trenutku kada su im očekivanja roditelja, nastavnika, komšija, prijatelja postala važnija od sopstvenih. U nekom trenutku zaborave šta ih cini srećnim osobama, zašto su došli na ovaj svet. Ili to nikada ni ne saznaju.  Kada su poceli da igraju ulogu koji su im dodalili drugi, autentičo JA su gurnuli toliko duboko da više nikad ne mogu da ga nađu. Pitajte tinejdzere kakve planove imaju za budućnost, šta očekuju od života i sta im je bitno. Čućete ili tajac ili prepisane stihove iz tuđe knjige poezije.

Zato najviše na ovom svetu želim da se moja deca svaki dan što više smeju, raduju... da svoj zivot i svoju buducnost vide u svom predivnom, jedinstvenom obliku. Osecati i živeti u skladu sa svojim osećanjima je jedino bitno u ovom zivotu. Sve ostalo su sitnice :)

Prijatan dan,

Milica