Kako odrediti cene rukotvorinama

Oh, svi volimo novac, zar ne? On naše živote čini lagodnijim, materijale za rad dostupnijim... Na našim prostorima, razmena informacija i javno izražavanje mišljenja o cenama su dve top tabu teme, tako da sam dosta toga pročitala sa stranih blogova, gde se ovaj faktor obrađuje bez predrasuda. Ljudi rade za novac i toga se ne stide!

Očigledno vlada mišljenje da je sramota raditi ono u čemu uživamo i to nešto prodati po odgovarajućim cenama. Ili radiš iz ljubavi ili radiš zbog novca. Ni slučajno nije poželjno da se ova dva faktora ujedine :) I ovo ne pišem kao neko ko je prevladao ovaj problem. Ni slučajno! Još uvek mi formirenje cena predstavlja noćnu moru, jer Boze moj - neko će da kaže da sam preskupa i da to što radim nije dovoljno dobro. Naravno da će uvek biti onih kojima je nešto preskupo, makar prodavali po smešnim cenama! Ali mi nismo društvene ustanove koje se bave neprofitabilnim aktivnostima da bi svi bili srećni i zadovoljni, zar ne?

Došla sam do zaključka da treba da raščistimo neke stvari sa sobom:

1. Radimo isključivo iz hobija, ljubavi prema kreativnim izazovima i prodajemo to da bismo mogli da kupimo nov materijal za rad i da obradujemo naše bližnje lepim, unikatnim poklonima.

2. Radimo zbog svega onoga sto sam gore navela + očekujemo da zaradimo prodajom svojih rukotvorinama.

Ako radimo (ili se pravimo da radimo!) za opciju 1, tako razmisljamo i tako se predstavljamo, tako formiramo cene, a sanjarimo o opciji dva, onda definitivno usvajamo luzersku filosofiju, koja će nas okrenuti svemu onome što ne želimo. Ostajemo u proseku, među hobistima iz opcije 1 i sve je to lepo ako smo zadovoljni... ali pokušajmo da budemo iskreni prema sebi! Da li smo? 

Nije nam lako! Sa jedne strane se nalazimo na trzistu koje podcenjuje ručni rad i smatra da on iz nekog razloga mora da bude najpristupačniji, koje ne podržava samostalne umetnike, pa usvajamo moto: uraditi što brže, svesti upotrebu kvalitetnog materijala na minimum i prodati što brže i što pristupačnije. Iskreno i bez želje da povredim bilo koga, prestala sam da odlazim na prodajne izložbe u Srbiji. Nije mi prijatno da sedim pored nekoga ko svoje mindjuse prodaje za 250-300 dinara. Ne osećam se dobro, ne osećam da pripadam tom svetu. Ne zato što mislim da sam bolja, nego zato što mislim da taj neko spušta ispod svakog ljudski prihvatljivog nivoa svoj rad!  Sramota me je što neko svoju torbu, u koju je uložio sate rada, prodaje za 3000 din! Odmah računam: ulozio je 800 - 1000 din u materijal, novac za prezentaciju, za prodajno mesto... ispada da zaradjuje 1000 din za dva, tri sata rada! Ako je neko kupio materijal za 100 din i uštedeo na jeftinim dugmićima iz diskonta, tek onda nemam šta da tražim na takvom mestu. A nemate ni vi, koji svoj rad ozbiljno i odgovorno shvatate.

Još jedna totalno promašena marketinška logika je "Prodavaću jeftino dok se ne pročujem, posle ću dizati cene!" Kako ćete da se pročujete? Da vam kažem - tako niko nije svoj rad istakao kako dolikuje niti je postigao neki dugoročan cilj. Manimo se skromnosti! Skromnost i uspeh ne idu zajedno. Ona se ne ogleda u tome što ćemo svoj rad podceniti i prodavati jeftino da bismo proizvode učinili dostupnima širokim narodnim masama. Skromnost je nešto što čovek nosi u srcu i što se može izraziti na 1000 drugih načina. Skroman čovek nije onaj koji nipodaštava svoj rad. Još gore je kada znamo da to što radimo vredi, ali eto... želimo da ljudi uživaju u tome i prosto smo tako dobre duše da cemo spustiti cenu... to je čisto povladjivanje svom egu!

Da vas pitam: hoce li vam pekar, automehaničar, moler, parketar, doktor, advokat spustiti cenu zato što ćete mu se požaliti kako je, eto, veoma skup? Oni znaju koliko vredi njihovo znanje i nemaju problem sa time šta vi mislite o njihovim cenama. Pa zašto onda mi imamo taj problem?

Sa jedne strane, većina ljudi misle da je moj nakit skup i nemaju problem sa time da mi to otvoreno napišu - sa time sam se pomirila i uvek kazem da sigurno ima jeftinije, pa čak dam linkove sajtova koji prodaju srebro sa Tajlanda duplo jeftinije od mene. Sa druge strane, koleginice koje se bave izradom istog tipa nakita, uputile su mi apel da podignem cene. Sa treće strane (valjda postoji i treća strana?!), ja sam u jednoj od bivših SFRJ država i svesna sam gde se nalazim. Ni meni ni vama uopšte nije jednostavno kada treba da formiramo cene.

Na blogovima i sajtovima sam pročitala da se cene formiraju tako što se troškovi materijala, a to uključuje reklamu, promotivni materijal, najam prostova, itd... odmah pomnože sa dva pa se tome dodaju sati rada. Sat majstora automehaničara ovde, u Sloveniji, košta 35 eura. Skupo? Da, jeste. Ali zbog toga nećete parkirati auto i voziti se autobusom do sledeće sezone.  Mislite da umetnici u Americi, Kanadi, N. Zelandu, Evropi zbog toga što su skupi ne prodaju svoj nakit ili prodaju manje nego neko ko svoj sat rada ceni 5 eura? Netačno! I te kako prodaju! Oni su izabrali da doteraju svoje umeće do perfekcije, da koriste najbolje i najkvalitetnije materijale, umesto da spuste nivo svog rada da bi mogli da spuste cene. 

Jedino šta nas drži u ovoj suludoj situaciji je strah. Strah ko će šta da misli, strah da ništa nećemo prodati i da ćemo svoje stvari skupljati posle prodajne izložbe, dok će nas drugi izlagači gledati sa mešavinom saosećanja i razumevanja.

Uspešni ljudi se ne plaše. Ili, možda se plaše, ali uspevaju da se izbore sa time. Oni su hrabri, a samo hrabri uspevaju da ostvare svoje snove.